Eduard Streljcov - Ruski Pele

Fudbalski svet ne pamti veću nepravdu od one koja je zadesila Eduarda Streljcova, legendu Torpeda iz Moskve i reprezentativca bivšeg SSSR-a. Gledajući njegovu fudbalsku biografiju, svima upada u oči jedna velika praznina koja je trajala čitavih sedam godina (1958-1965), gotovo nepojmljiva u svetu fudbala. O tome kako je nastala ta praznina i zašto ga je ruski narod prozvao „Beli Pele“, možete saznati u priči koja sledi.

Eduard Anatoljevič Streljcov, kako je njegovo puno ime, rođen je 21.7.1937. godine u prigradskom naselju na istoku Moskve, Perovu. Njegov otac Anatolij je nakon borbe u Drugom svetskom ratu ostao trajno u Kijevu, tako ostavivši svoju ženu Sofiju sa malim Eduardom kojeg je sama izdržavala radeći u fabrici metalurgije. Njegovo jedino zadovoljstvo, jedini zrak svetlosti tokom tmurnih i mučnih posleratnih dana bio je fudbal koji je, ubrzo nakon što je prohodao, počeo igrati na ulici i sa starijima od sebe. Fabrika u kojoj je radila njegova majka je ubrzo prepoznala Eduardov talenat, pa je zaigrao veoma rano za fudbalski tim fabrike, već sa 13 godina. Utakmicu između fabrike i mladog tima Torpeda iz Moskve je gledao trener prvog tima Torpeda Vasilij Provornov, koji ga je, prepoznavši njegov veliki potencijal, pozvao da odmah zaigra za prvi tim Torpeda već sa 16 godina. Streljcov, iako je navijao za gradskog rivala Spartak, ovu ponudu nije mogao da odbije. 

Iste godine debituje za prvi tim i u prvoj sezoni je odigrao sve ligaške utakmice postigavši četiri pogotka. Već sledeće godine postaje najbolji strelac Elitne lige SSSR-a (prvi rang takmičenja, sastojala se od 12 klubova sa dvokružnim sistemom) sa 15 golova na 22 nastupa. Za A reprezentaciju SSSR-a debituje 1955. godine sa svega 17 godina i to kako ! U prijateljskom susretu protiv Švedske postiže tri gola u pobedi od 6-0. Takav debi nisu imali ni Pele, Maradona, Ronaldo... Iako veoma mlad, postao je lider nacionalnog tima koji je osvojio zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956. godine. Praktično je sam odveo reprezentaciju na SP u Švedskoj 1958. godine. Time je postao miljenik nacije, idol mladih i prava sportska zvezda. U prilog mu nije išla činjenica da je bio slobodarskog duha za tadašnje pojmove u komunističkim režimima. Plava kosa ala Džejms Din mu je donela status pravog ljubavnika i ženskaroša. Ali ostao je isti, živeo je život punim plućima, a to nije bilo preporučljivo pod čvrstom rukom komunizma. I Dinamo i CSKA su hteli da vide Streljcova u svojim redovima, ali im je on stavio do znanja da želi da ostane u Torpedu.

Pre odlaska u Švedsku na SP, visoki vojni zvaničnici su organizovali zabavu u čast reprezentativaca, na kojoj je prva zvezda bio Eduard. Ćerka Ekaterine Furtseve, člana Politbiroa i tada najmoćnija žena u SSSR-u, pokušavala je da se zbliži sa Streljcovim, što se njemu nije svidelo i odbio ju je. Nakon te zabave on je bio optužen za silovanje. U očaju je potpisao krivicu, samo da bi otišao na Svetsko prvenstvo, jer mu je to bilo obećano samo ako bi priznao krivicu. Međutim, on ne samo da ne putuje sa ekipom, već završava u jednom od zloglasnih ruskih gulaga u Sibiru. Tamo je praktično izgubio ne samo sedam godina karijere, već i života. Povremeno se razboljevao i jedino što ga je održalo živim su bili ti fudbalski turniri koji su život u gulagu činili bar za nijansu podnošljivijim. Pušten je iz gulaga 4. februara 1963. godine, ali mu je bilo zabranjeno da se profesionalno bavi fudbalom. A koliko je bio popularan medju narodom, iako je bio u gulagu, govori činjenica da je, kada je igrao za tim fabrike za koju je radio, dobio ovacije sa tribina. Svaki meč fabrike je bio dupke pun ne bi li opet videli Streljcova na delu. Tek ličnom intervencijom Leonida Brežnjeva, Streljcovu je bilo dozvoljeno da se ponovo bavi fudbalom. Već u prvoj sezoni povratka 1965. godine, sa svojim Torpedom je osvojio titulu prvaka SSSR-a, iako je bilo primetno da je fizički oslabio i da je sporiji nego ranije. Jedinstven primer u svetu fudbala da se posle toliko dugog prekida vrati „najvažnijoj sporednoj stvari na svetu“. Do kraja karijere je odigrao još 17 utakmica u dresu sa grbom SSSR-a, dokazavši da je bio jači od totalitarnog režima. Do kraja karijere je ostao veran svom Torpedu u čijem je dresu nastupao 222 puta, pritom postigavši 99 golova. Za reprezentaciju SSSR-a je odigrao 38 utakmica, a postigao 25 golova. Po završetku karijere je stalno bio prisutan u Torpedu kao trener mladjih kategorija. Preminuo je 22.7.1990. godine od, kako se sumnja, raka grla koji je dobio u gulagu, samo dan nakon njegovog 53. rodjendana. Stadion Torpeda iz Moskve je nazvan Eduard Streljcov, njemu u čast.

Nijedan ruski fudbaler nije igrao tako ležerno, mirno, inteligentno, spokojno i bez grča kao Streljcov. Bio je poznat kao vrhunski tehničar, igrač driblinga i poteza koji su publiku dizali na noge. Odigravao je loptu petom na 10 i 15 metara. I danas u Rusiji pas petom nazivaju Streljcov pas. Driblao je protivnike kao od šale, postizao golove i delio asistencije. Igrač vica i šmeka. Zbog toga je prozvan Ruski Pele. Rusi i dan-danas kažu da je on na istoj ravni sa Lavom Jašinom, ali da zbog režima nije dobio priliku da to pokaže i na internacionalnoj sceni. Ali jedno je sigurno, pokazao je ljudsku veličinu u svakom svom postupku.